Звоно гласно јутром одјекује
а из храма молитва се чује
то свештеник у храму се моли
народ цркву поштује и воли.
То је тако од Бога нам дато
молитва је добра као злато
Белегиш је допринео томе
клањамо се Богу јединоме.
Покрај села и река нам тече
плави Дунав к'о небо предвече
а равница непрегледна свуда
то Бог чини свакојака чуда.
Обновимо цркву како треба
да нам сија к'о сунце са неба
учио сам од наших предака
да у мени вера буде јака.
Церковь, благолепию привычна,
Веры нашей дарит нам величье –
Предки стены вместе поднимали,
Красоту себе в подспорье брали.
Храм, что выше всех в равнинном Среме,
Много повидал за это время.
Богу мы приходим помолиться,
Не смущаясь слёзами на лицах.
Церковь в часть Святого Николая,
Наш народ, любя и почитая,
До предела в праздники заполнит.
А душа о Боге вечно помнит.
Колокольный звон с утра родится,
Службы храмовой предвестник-птица,
И начнётся Господу служенье,
В Его волю наше погруженье.
Служба в церкви – это очень много,
Ведь молитва нам дана от Бога.
Белегиш по силам вносит лепту,
Следуя от Господа Завету.
Сам Дунай здесь рядом протекает,
Всё всегда про Белегиш он знает,
И бескрайную вокруг равнину –
Богом созданную нам картину.
Будем церковь содержать как должно.
С Божьей помощью нам всё возможно.
Мудрости научимся у предков:
Главное – была чтоб вера крепкой.
ЧЕЛОВЕК БЕЗ БОГА (Матея Матеич)
ČOVEK BEZ BOGA
Перевод с сербского – Диана Медведева
Поэтический пересказ – Софрон Бурков
Sve dotle dok smo verovali da je
Bog Tvorac sveta i Otac čoveka,
I sam je čovek tačno znao šta je
I zašto živi i sve što ga čeka.
Sve su teškoće i svi naši jadi
Imali smisla, sve je bilo lako,
Jer smo bar mogli živeti u nadi
Da ipak neće uvek biti tako.
Ovako slabi i nemoćni telom,
Mi smo u sebi silnu snagu krili;
I samom Bogu slični jednim delom
Malo smo manji od andjela bili.
Sve to nam ipak nije dosta bilo;
Hteli smo, gordi, i više od toga;
O večnoj vlasti mahnito se snilo,
Hteli smo carstvo čoveka bez Boga!
I da bi čovek postao što želi,
Na mesto vere uzeo je znanje,
Sve smo se više i sve dalje peli,
A srećni bili sve manje i manje.
Nauka sama i sve čari znanja
čoveku nisu mogli mir da pruže.
Njihova hladna, prazna obećanja
Ne teše nikog, nit’ ičemu služe.
Jer šta mu vrede tehnika i znanje
Kojima svetom oko sebe vlada,
Kad svuda očaj i nemire žanje
I, danas više nego ikad strada.
Život je njegov lišen smisla svoga,
Pustoši pun je, ma da kratko traje.
Da, čovek grabi zadovoljstva mnoga,
Al’ stvarnu radost ipak ne poznaje.
Beži li zato na planete druge
Da možda samog sebe tamo traži?
Večnosti lišen rob je crne tuge